Sve što se zna o tome zašto se ne možeš „odlučiti“ da se smiriš — i šta zaista pomera nervni sistem. Ova strana ne prodaje ništa; ako odeš odavde bez ijedne kupovine a sa nečim korisnim, uradila je svoj posao.
Nervni sistem se, grubo podeljen, ponaša kao dva odvojena sistema. Prvi je voljni — njime dižeš ruku, ustaješ, govoriš. Odlučiš i telo posluša.
Drugi je autonomni — on vodi puls, disanje, varenje, širinu zenica, znojenje, temperaturu. Radi bez tvog pristanka i bez tvoje svesti, dvadeset četiri sata dnevno. Nikad nisi odlučio da ti srce kuca.
San, smirivanje i napetost pripadaju drugom sistemu. Tom nad kojim nemaš komandu.
To je prva stvar koju vredi razumeti, jer objašnjava zašto toliko saveta o snu ne radi. Ne zato što je čovek slab ili nedisciplinovan, nego zato što se od sistema koji ne prima naredbe traži da posluša naredbu.
Autonomni nervni sistem ima dve grane koje rade u suprotnim smerovima. Nisu prekidač — obe su uvek uključene, samo se odnos menja kroz dan.
Priprema te za akciju. Puls raste, disanje postaje plitko i brzo, krv ide u mišiće, zenice se šire, varenje se usporava jer u tom trenutku nije prioritet. Evolutivno je to odgovor na opasnost. Danas ga pokreću rok, mejl, saobraćaj i tuđe očekivanje — ista fiziologija, samo bez trčanja.
Vodi oporavak. Puls pada, disanje se produbljuje, varenje kreće, telo obnavlja tkiva. Ovo je režim u kom se dešava spavanje, i u koji telo mora da uđe pre nego što san počne.
Problem savremenog dana nije što postoji gas — gas je koristan. Problem je što se noga sa gasa nikad ne skine, pa se uveče od kočnice očekuje da uradi posao za koji nije imala pripremu.
Najveći deo parasimpatičkog signala putuje jednim nervom. Vagusni nerv je deseti kranijalni nerv i najduži nerv koji izlazi iz mozga — spušta se od moždanog stabla kroz vrat i grudni koš do srca, pluća i creva.
Većina vlakana vagusnog nerva ne nosi naredbe naniže, nego informacije naviše — od organa ka mozgu. Telo izveštava mozak o svom stanju više nego što mozak komanduje telu.
To menja način na koji vredi razmišljati o smirivanju. Ne ide odozgo nadole, ubeđivanjem sebe da si miran. Ide odozdo naviše — menjaš stanje tela, telo pošalje drugačiji izveštaj, mozak na osnovu njega otpusti kočnicu.
Reći nekome ko ne može da zaspi da se opusti isto je što i reći mu da uspori varenje. Nema tu ručicu. Autonomni sistem ne prima verbalne naredbe, pa svaki savet koji se svodi na odluku promašuje metu.
Ali postoji jedan izuzetak, i on je ključan.
Disanje je jedina autonomna funkcija kojom možeš svesno da upravljaš. To je most između dva sistema.
Disanje i puls su povezani: pri udahu puls se blago ubrzava, pri izdahu usporava. Zato produžen izdah pomera ravnotežu ka kočnici — ne metaforički, nego merljivo. Sporo disanje sa izdahom dužim od udaha je najbrža poluga koju čovek ima nad sopstvenim nervnim sistemom.
Pored disanja, na isti sistem deluju i temperatura, svetlost, kretanje i ritam — sve preko tela, nijedno preko odluke.
Isti odnos gasa i kočnice postoji i na nivou molekula. Glutamat je glavni ekscitatorni neurotransmiter — pojačava aktivnost nervnih ćelija. GABA je glavni inhibitorni — smanjuje je. Većina onoga što nazivamo smirenjem je pomeranje tog odnosa u korist GABA.
Zanimljivo je da telo GABA pravi od glutamata, uz pomoć enzima kome je potreban vitamin B6. Gas se doslovno pretvara u kočnicu, ako ima čime.
GABA se prodaje i kao dodatak ishrani, ali dokazi da progutana GABA u značajnoj meri prelazi krvno-moždanu barijeru su slabi i sporni. Zato je razumnije podržati sistem koji je sam pravi nego kupovati je direktno.
Na GABA sistem deluju i benzodiazepini i alkohol — snažno, brzo i uz poznate posledice po zavisnost i kvalitet sna. Prirodne poluge deluju blaže i sporije, ali bez tog računa.
Pored brzog nervnog odgovora postoji i sporiji, hormonski. Zove se HPA osa: hipotalamus javlja hipofizi, hipofiza nadbubrežnim žlezdama, a one luče kortizol. Kortizol nije neprijatelj — on te diže ujutru, održava krvni pritisak i nivo šećera, i deo je normalnog dana.
Bitan je njegov oblik kroz dan. Kortizol treba da bude najviši u prvim satima posle buđenja i da postepeno pada, da bi oko ponoći bio najniži. Taj pad je uslov da san krene.
Kod hroničnog stresa ta kriva se spljošti — kortizol ostane previsok uveče. Telo je iscrpljeno, ali hemijski i dalje u režimu dana. To je tačno ono stanje koje ljudi opisuju rečima „mrtav sam umoran, a ne mogu da zaspim“.
San nije prekidač koji se pritisne. To je poklapanje nekoliko procesa, i ako jedan zakaže, ostali ga ne mogu nadoknaditi.
Dok si budan, u mozgu se gomila adenozin. Što ga je više, to je jača potreba za snom. Kofein ne daje energiju — on blokira mesta na koja se adenozin vezuje, pa umor postoji ali ga ne osećaš. Kad kofein prestane da deluje, adenozin je i dalje tu, sav.
Unutrašnji sat, podešen pre svega svetlom. Mrak pokreće lučenje melatonina, koji nije uspavljivač nego signal — javlja telu da je noć. Jaka veštačka svetlost uveče taj signal odlaže.
Pred spavanje telesna temperatura mora blago da padne. Telo to radi tako što širi krvne sudove na rukama i stopalima i otpušta toplotu — zato hladne noge otežavaju uspavljivanje, a pregrejana soba isto.
I na kraju, gas mora da popusti. Ako je nervni sistem i dalje u režimu pripravnosti, prva tri uslova mogu da budu ispunjena a da san ipak ne dođe.
Kad se prethodna dva poglavlja spoje, dobija se lanac koji većina ljudi živi a ne prepoznaje.
Zato se san ne popravlja samo uveče. Popravlja se i time kako izgleda dan pre njega.
To je i razlog zašto se ljudima koji rade na snu isplati da pogledaju svoj dan — kad je poslednja kafa, koliko svetla vide ujutru, kada se kreću, i koliko sati provedu u pripravnosti bez pauze.
Redosled je namerno ovakav — od onoga što najviše menja ka onome što fino podešava. Ništa od ovoga se ne kupuje.
Ovo nije popularan spisak jer ništa na njemu nije brzo i ništa se ne prodaje. Ali je red kojim se najviše dobija.
Na kraju, i namerno na kraju. Nijedan dodatak ishrani ne zamenjuje ono što piše iznad, i svako ko tvrdi suprotno nešto prodaje.
Ono što pojedini sastojci mogu jeste da podrže sistem koji već radi: magnezijum je kofaktor u desetinama procesa u nervnom sistemu i doprinosi njegovom normalnom radu i smanjenju umora; vitamin B6 učestvuje u pretvaranju glutamata u GABA; pojedine amino kiseline i biljna jedinjenja deluju na iste puteve, blaže.
Suplement ne pravi kočnicu. U najboljem slučaju daje sistemu materijal da je koristi.
Ako te zanima šta konkretno i u kojim dozama koristimo i zašto, to piše na stranici o formulama — sastojak po sastojak, sa brojkama.
Sve gore važi za san koji je poremećen navikama, stresom i ritmom. Postoje stanja kod kojih ništa od toga nije dovoljno i kod kojih odlaganje odlaska lekaru odmaže.
Kod svega navedenog razgovor sa lekarom je prvi korak, a ne poslednji. Dodaci ishrani tu nisu odgovor i ne treba da odlažu dijagnozu.
Ova strana namerno ne prodaje. Ako te ipak zanima šta koristimo i u kojim dozama — sve piše, sastojak po sastojak.
Vidi formule